25 godina XIV zimskih olimpijskih igara Sarajevo
Posted by club 22. Oktobar 2009.
Pre 25. godina, 8. februara 1984, pogledi gotovo celog sveta bili su uprti ka bajkovitom svetilištu 14, zimskih olimpijskih igara.
Sa setom i uzdahom prisetice se Sarajlije, a zasigurno i brojni poštovaoci nekadašnje Jugoslavije, onog prelepog osmofebruarskog dana od pre dve decenije, kada je Sarajevo bilo andeoski grad, a Jugoslavija još arkadijevska zemlja.
U neponovljivom dekoru koševskog amfiteatra, nakon što je iz drevne Elade stigao olimpijski plam, da bi ga do najvišeg postolja donela Sanda Dubravcic, obasjano je svetilište 14. ZOI. A nezaboravnoj svetkovini otvaranja, uz sportiste iz 49 zemalja, prisustvovali su i brojni svetski zvanicnici i gosti sa predsednikom Medunarodnog olimpijskog komiteta Huanom Antonijem Samaranom na celu.
Podalje od te svecarske atmosfere, poput Kronovog brežuljka u Olimpiji, stajale su i dve planine-lepotice Jahorina i Bijelašnica i dva lepotana Igman i Trebevic, zaokružujuci sa sportskim hramovima Zetre i Skenderije bajkoviti prizor kakav se valjda vida samo jednom.
Sve je tih snežnih dana, do 19. februara, kada se olimpijski plam ponovo otisnuo ka svom hiljadu godišnjem ishodištu i usnuloj Olimpijadi, bilo toliko ljupko i carobno da je Sarajlijama, kao i njihovim gostima, izgledalo i kao da sanjaju.
Idealno izvajane staze, smerno uredena i druga sportska borilišta i Olimpijsko naselje u Mojmilu, kao i sarajevske ulice i restorani izgledali su tako lelujavo i doterano kao da ih je nadgledala i sama boginja lepote Afrodita. A neka "vecna druženja i prijateljstva", ustanovljena tada, preživece i mnoge kasnije potope, dokazujuci tako besmrtnost olimpijskog duha.
Jer sudbina je, nažalost, htela da Sarajevo u svom kasnijem hodu kroz istoriju, slicno kao i olimpijada u davnoj prošlosti, prode i kroz pravi pakao. Kao što su podanici uništivosti hteli da za uvek pogase Olimpijine svetlosti i zatru trag divnog Hereona i Zevsovog hrama, Pelopsovog žrtvenika i Filipiona, tako je jedan prokleti rat zapretio i umiranjem Sarajevu.
Srecom, umesto umiranja desilo se suprotno: i Olimpijada i Sarajevo preživeli su sve strahote. A kao što je slavni Francuz Pjer de Kuberten udahnuo novu dušu Olimpijadi, tako je i maslinova grancica doneta iz dejtonskog vrta preokrenula najbolje sudbinu Sarajeva.
Ovaj grad, istina, više nikada nece biti onako multietican kao što je bio u svoje sretno doba, mada ce i dalje ostati evropski Jerusalim. Kao što ce trebati da prode još mnogo decenija da dostigne bar približno onaj visoki novo evropske emancipacije koja je provejavala njegovim odajama pre dve decenije, tokom 14. ZOI.
Upravo u toj uzvišenosti Sarajlija napisano je tada i 25.000 inostranih storija, kao i sto hiljada u medijima sa prostora bivše Jugoslavije. A svoj nemerljivi doprinos sarajevskom uzletu do nezaborava dala je svakako i "Politika".
Bila je možda i jedini svetski list, koji je onog nezaboravnog 18. maja 1978. godine - kada su pod atinskim nebom, na zasedanju MOK-a, Sarajevu poverene 14. ZOI - imao dvojicu specijalnih izveštaca, Miroslava Radojcica i Pavla Lukaca, sticajem okolnosti obojicu rodenih Sarajlija. Kao što je narednih šest godina objavila i na hiljade storija. od kojih su neke preneli i drugi svetski mediji.
Svega toga prisetice se verovarno mnogi cija secanja sežu dve decenije unazad, jer je to biulo neponovljivo doba kada su pogledi cele naše planete smerali ka zemlji koje više nema, a centar sveta bilo je Sarajevo.
Slobodan Stajiæ, dnevni list "Politika"